Литургијска икона има теолошког смисла, будући да не представља слику, која се израђује због насладе ока, или, напросто због подсећања светих личности, као што је то случај са сликама, које чувамо да би нас подсећале на наше вољене ближње, родитеље, родбину, пријатеље… Икона се слика на тај начин да би нас уздигла са овог трулежног света, и помогла нам да помиришемо онај нови мирис Царства Божијег.
Управо због тога, икона нема никакву сличност са сликама, јер оне, на телесан начин, представљају нека лица, па, нек су чак и од светитеља, као што је то, рецимо, случај са религиозном уметношћу на Западу.
На православној икони, света лица се сликају у нетрулежношћу.
Због ових разлога литургијска уметност се не мења тако лако и брзо као остале људске ствари. Она је постојана, као што је то и Црква, која је и манифестује. Свештено Предање јесте огњени стуб, које Цркву води кроз пустињу непостојаног света. Људима овога света и века, ово гледиште изгледа чудно, јер нису у стању да дубље проникну у дубине духовног мора, већ пливају само по површини чулности, забачени таласима, ношени вртлозима.
© Манастир Успење Богородично
